Srednja Amerika #3 – Na barikade u Guatemalu!

Vožnja busom od Nikaragve do El Salvadora i potom do Gvatemale je sve osim uobičajena. Gledajući rasporede polazaka buseva, skužia san da su čudni i da imaju nekakve „rupe”. Te rupe proizlaze iz toga šta busevi koji voze kroz El Salvador ne voze noću, jer in policija ne garantira sigurnost. Tako da kad se bus nađe na cesti u sumrak, samo parkira na prvu benzinsku pumpu ili blizu policijske postaje. Razlog šta se niko ne usudi vozit noću i šta in policija ne garantira sigurnost je taj što je to zemlja Mare Salvatruche, poznatije kao MS-13 – jedne od najjačih svjetskih bandi. O istoj je National Geographic snimia dokumentarac prikladnog imena World’s deadliest gang. Više manje ka šta u Splitu strepite oće li uć Prometov kontrolor, ovdi strepite od ulaska istetoviranog lika s puškom. Za sve one koji misle da je prirodni izvor bandi Srednja Amerika, to i nije baš najtočnije. Istina, radi se o zemljama koje su po dosta toga kaotične i razorene višegodišnjim građanskim ratovima, al sam princip bandi tu i nije baš „domaći“. Bande, ka npr. MS-13 su zapravo nastale u američkim siromašnim imigrantskim četvrtima. Američke vlasti su u jednom trenu došle na genijalnu ideju da sve članove bandi jednostavno deportiraju u izvorne zemlje, gdje ti isti ljudi nemaju dosjee. Tako su tisuće članova MS-13 deportirani avionima u El Salvador gdje su po izlasku s aerodroma bili slobodni ljudi. Naravno, nije trebalo dugo da naučeno primjene u El Salvadoru te stvore impresivnu organizaciju koja broji oko 50 000 članova. Naravno, ta se mjera ka bumerang vratila i Amerikancima, jer su se isti ti ljudi redovito vraćali ilegalno u SAD, ali sad već ka dobro organizirana banda.

El Salvador sam za sebe je prilično lipa zemlja, jako zelena, gotovo pa idilična i puna aktivnih vulkana. Ovo će sad bit baš u stilu Gorana Milića (znate ono kako on u svojin emisijama uvik jede po restoranima ), al ono šta je svakako vridno spomena je da smo u San Salvadoru naletili na pizzeriju koja nudi all you can eat za 4 dolara, tj. oko 25kn. Ne treba napominjat da je taj omjer isplativ kada jedu Salvadorci, prosječno visoki  170cm, dok su u našem slučaju u nevjerici gledali kako neprestano naručujemo još, do te mjere da su na kraju počeli slavit kad smo otišli. Po Murphyjevom zakonu, kad smo jedva šetajući koliko smo se prejeli, ušli u bus za Guatemala city, stjuardesa nan je svima podilila po još jednu pizzu iz iste pizzerije. Nakon duge vožnje napokon smo stigli u Guatemala city. Glavni grad Gvatemale i prvi grad ovog putovanja koji po svom broju stanovnika od 2,3 milijuna i ugođaju ostavlja dojam velegrada. Stanovnici imaju najviše mayanske krvi od svih, što se dobro vidi po konstituciji i obliku face. No, po statistici se smatra najopasnijim gradom svita koji nije u ratnoj zoni. Nije ni čudo kad je u zadnjih 10 godina 26 000 ljudi ubijeno na ulicama istoga, dok je usporedbe radi, u Domovinskon ratu poginilo 20 000 ljudi. Uzrok takvim užasnim statistikama je činjenica da je zemlja poharana građanskim ratom koji je traja od 1960. do 1996. Sve kuće su u tom gradu ograđene bodljikavom žicom, a svaka iti malo bogatija kuća i električnom ogradom. Isto tako, po nekakvom, amo reć, „policijskom satu“ sve treba zatvorit u 1 uru ujutro i onda vojska i policija patroliraju gradom.

Ka i obično, imali smo odličnog couchsurfing domaćina – Axla i prijatelja Williama, koji se ponudia provest nas po gradu. Pita nas je da li želimo ić na posebno misto, di turisti inače nikad ne idu, jer se smatra preopasnim za njih, a zapravo je baš baza. S obzirom da smo se na ovi put zaputili upravo zato da gledamo takva mista, odma smo prihvatili. Kad je reka da misli na pazar, bia san prilično skeptičan, jer mislin, neš ti pazara. Ali William nas je odvea na najveći pazar u ciloj Americi, di smo prolazili kroz ogromne hale pune samo krumpira, limuna, banana i svega živoga, a pri tome smo privlačili toliko pažnje da sad znan kako su se Beatlesi osjećali. Svi su nas pilali da se slikamo s njima, pa smo zaključili da smo zapravo najveća atrakcija tu bili – mi.

Da smo se malo previše opustili, naučili smo tu noć Kusić i ja, a pogotovo on, kad smo oko 1 ure izašli iz kluba i išli prošetat malo okolo. Odjednon se kaomionet zaustavia kraj nas i iz njega je iskočila hrpa do zuba naoružanih policajaca i pitala nas dokumente. Jedino šta san ima po džepovima je bila Gabrićeva VISA bankovna kartica pa san odlučia blefirat da je to osobna šta mi je i prošlo.  E, al Kusić nije ima apsolutno ništa po džepovima. Zapravo, ima je nešto, al to nije za javnost. Za ovu priču van je ključno znat da Kusić nema pojma španjolski tako da se cilo  vrime smješka sa strane dok san mu ja doslovno „spašava guzicu“.

Znači, kaže meni policajac: „Žao mi je, vaš prijatelj mora s nama.“ Na šta ja odgovaran, malo i šokiran: „Ma dajte pa di će s vama, zar van izgleda opasno, pogledajte ga, obična pijana budala.“ Policajac mrko i ozbiljno odgovara sa: „Žao mi je, gvatemalski zakon je jasan, on mora ići s nama, al siguran sam da ćemo kroz 3-4 dana sve razrješiti“. Koliko god mi je ideja uhićenog Kusića bila smišna, ipak cijenin njegovu, jel, nevinost, pa san u nedostatku argumenata pribjega taktici dosađivanja i uporno ponavlja: „Ma dajte, di će nosit dokumente, preopasno je, šta će da mu neko ukrade putovnicu u klubu, nema ambasade bla bla…“ I tako nakon 3-4 puta moja taktika dosađivanja je upalila i reka je samo: „Ajde, miči mi ga s očiju, pravit ću se da ga nisan vidia“. Sva srića, jer, iskreno, primamljivije zvuče 3 godine na Bilicama nego 3 dana u gvatemalskon pritvoru. Naravno, ja san odma povuka Kusića da se izgubimo, a on me pita smijući se:  „Šta je, o čemu ste pričali, jeste se to nešto zajebavali“. Je, baš smo se zajebavali.

Put nas je odvea dalje na sjeverozapad Gvatemale, u najveći grad južnog carstva Maya, Tikal. Izgrađen oko 700. godine, usred prašume, s vrhovima hramova koji taman proviruju iznad nje, predstavlja jedno od najlipših mista na kojima san bia. Najrađe bi se sad razveza o povijesti, al bi vas onda pola ubia dosadon. Jedini problemčić je bia taj šta je zabranjeno penjat se na većinu hramova. Naravno, propustit pogled s vrha hrama na prašumu bi bilo nedopustivo, pa san se bacia na smišljanje planova kako se popet pokraj brojnih čuvara. Nakon nekoliko neuspješnih pokušaja šuljanja, najuspješnijom se pokazala sljedeća taktika – sprintaj uzbrdo, jer će mali debeli čuvari ionako odustat nakon nekoliko skalina. Trud se isplatia jer je pogled bia baš impresivan.

Kad smo se par dana poslije zaputili od Floresa u Gvatemali do Palenquea u Meksiku, nisan ni moga slutit da će mi se uskoro dogodit najbolja stvar svih dosadašnjih putovanja. Oko 5 ujutro smo krenili minibusom natrpanim do vrha (išli smo nekin seoskin putevima pa nije bilo onih ekstra buseva). Odma san zaspa, da bi me oko 6 i po ujutro probudila neka buka. Pogleda san kroz prozor i isprid sebe vidia barikade na kojima se nalazilo oko 500 ljudi s mačetama i drvenim toljagama. Dok san doša sebi, minibus je već vozia nazad, al kilometar iza su bile još 3 barikade i još 500 ljudi s mačetama i toljagama. Bus se otiša parkirat na benzinsku postaju di je bilo zaglavljeno još dosta drugih buseva i auta. I tako su prolazili sati u čekanju, da bi mi na kraju skroz dosadilo čekat pa san odlučia otić na barikadu raspitat se o čemu se radi i malo vježbat španjolski. Čim san in se obratia odma in je bilo jako drago. Kako se radi o priličnoj zabiti bilo je tu dosta njih koji nikad nisu vidila Europljanina. Lipo su mi objasnili kako prosvjeduju zbog toga što su u tom dijelu Gvatemale sve ceste od blata ili makadama, dok vlada asfaltira sve oko Guatemala citya. Onda san in ja lipo objasnia da i mi u Hrvatskoj patimo od centralizacije, na šta su me pitali jesu li oko Splita ceste također od blata. Mora san in pojasnit da je naša centralizacija malo drugačija. Ispričali su mi i kako su in se priključili radnici iz rudnika i naftne rafinerije koji  prosvjeduju zbog toga šta rade 16 sati dnevno za nekih otprilike 500kn. I tako dok san ja s njima priča, odjedanput se iza ugla pojave policijska auta, puna do zuba naoružanih policajaca. Nisan se ni snaša, a oni su već vozili velikon brzinon put barikada. I sad, sta ja razmišljat; „ Jebote di ću sad , ako počnen bižat sam, samo će me zgazit ili upucat“, i zaključin da je zapravo najsigurnije ostat ovdi u sredini, s 5 ljudi s mačetama isprid mene i 5 iza mene. I tako, nađen ja misto di san proračuna da mi je najsigurnije, kad policija dođe do barikada, te se nakon malo nereda počnu povlačit nazad uz slavlje prosvjednika. I onda su u jednon trenu skužili da smo mi ostali s njima u trenutku dolaska policije. I odjednon svi navalili dat nan ruku , izgrlit nas, zahvalit nam. Donili nan ručak, piće, kolače, pitali oćemo li šta, možda koju ženu iz sela ili još spize. U ton trenu su došli i novinari, radio i televizija. Prvo je vođa prosvjeda, neki debeli sa šeširon, da intervju, a onda zva mene da dam i ja intervju. I tako san ja izrazia svoju podršku prosvjednicima, uz njihovo kasnije veliko odobravanje i ponovna pitanja želimo li bilo šta.

Naravno, Kusić opet nema pojma šta se događa jer ne razumi španjolski pa mi usrid intervjua sugerira: „Igaa reci da si za njiiih“. Je, a ja baš okružen s 1000 ljudi s mačetama mislia reć da san protiv njih. Nakon intervjua više nismo mogli proć nigdi da nas svi ne pozdravljaju, daju ruke i nude sve živo. Situacija je razrješena oko 10 uri navečer kad je došla vojska, doprativiši guvernerku koja je postigla dogovor s onin debelin sa šeširon. Isti mi je po rastanku reka pravu filmsku izjavu: „Nećemo nikad zaboravit da si bia s nama kad nam je tribalo, ako ikad tebi bude tribalo šta, svi smo tu za tebe.“ Baš lipo, 1000 ljudi s mačetama, jedini problem je šta su u pripizdini na sjeveru Guatemale. Eto čisto da znate ako me ikad naljutite, a idete u Gvatemalu, najebali ste. Nego, šalu na stranu, nije mi niti malo ža šta smo bili s tin ljudima. Na njihovim facama vidite da su to napaćeni ljudi, radnici koje život nije mazia, a sigurno ne grupa debila koji bi bezveze prosvjedovali.