Srednja Amerika #6 – Karadžićeve karikature i Interpol

Kad smo se zaputili na prvu etapu povratka na avion u Kostariku, od Mexico Citya do Gvatemale, bili smo cili sritni šta smo našli najjeftiniji mogući bus koji je iša svim seoskim putevima. Prvotno oduševljenje šta ćemo tako proć još neke manje gradiće koje smo autocestom zaobišli, je brzo splasnilo nakon prvih makadamskih i blatnjavih puteva. Nisu pomogla ni presjedanja u svakom drugom selu. Da bi lakše izdržali napornu vožnju, Gabrić je predložia da „drmnemo“ svako po koju Draminu, jer one redovito uspavaju pa su dobar pribor za dugačka putovanja. No, kako nam ih je nestalo, otišli smo ih kupit prilikom zaustavljanja u San Cristobalu. U lokalnoj ljekarni, koja je nešto između ljekarne i dućana s poljoprivrednim proizvodima, smo dobili malu narančastu kutijicu s nekakvim nejasnim natpisima. Ko zna šta je to točno bilo, al više nego uspješno nas je uspavalo. Ako ko želi probat na svoju odgovornost, mislin da je još uvijek iman negdi. Kad smo se napokon dokopali Guatemala Citya, mogli smo odahnuti i biti sigurni da se vraćamo doma, s obzirom da smo imali povratnu kartu već prije kupljenu na račun nikaragvanske modne agencije. Nakon još nekoliko dana odmaranja u Managui, vratili smo se u San Jose, Kostariku. Tu je došlo vrime da i prvi put na ovom putovanju odemo u hostel, čisto iz razloga šta smo se vratili usrid noći pa nismo nikoga tili pilat u tu uru.

I tako, dok smo sidili u hostelu i pili pivu, odjedanput san vidia nekog velikog lika kako naglas psuje sve živo na španjolskom jer mu je neko ukra punjač od mobitela. Odjedanput se isti taj lik okrenia prema nama i pita na hrvatskon: „A vi ste moji, a?“, i predstavia se ka Ranko Grgić. Upali smo u priču s njim, al smo najmanje od svega pratili šta priča jer smo se jedva suzdržavali od smija nakon šta smo zaključili da je čovik isti Radovan Karadžić. Postalo je  malo manje smišno kad nam je reka da je prije 20 godina pobiga s prostora ex Yuge i da od tad radi ka crtač karikatura po Panami i Kostarici. Još je manje smišno postalo kad nan je reka rodni grad, a mi provjerili na Wikipediji Karadžićev, i zaključili da su skroz blizu. Više uopće nije bilo smišno kada smo upali u priču o politici, a on uporno citira Miloševića i navodia masu stvari o njemu. Usput nan je opisa i svoj doživljaj s ulica Kostarike. Kada je prvi put doša radit karikature, već prvi dan mu je doša član bande s uperenim pištoljem i obavjestia ga da mora plaćat određeni porez bandi. Na to mu je naš Ranko, ilitiga „Radovan“ odgovoria na španjolskom: „Momak, ne znaš ti s kime imaš posla i iz kojeg pakla san ja doša – sad lipo odjebi, a ako se ikad vratiš osobno ću ti rastavit pištolj i zabit ti metak u guzicu.“ Nakon toga ga više nikad nisu „posjećivali“, a autentičnost priče (koja podosta smrdi na lovačku)  nan je potvrdia njegov poznanik. Kada smo se već spremali prijavit ga Haagu, napravia nan je pravu „balkansku“ juhu s hrpom mesa. S obzirom da u toj fazi nismo normalan obrok pojili već 2-3 dana, imala je baš božanski okus. Al, šalu na stranu, nismo se prodali za juhu, nego jedino šta ga razlikuje od Radovana Karadžića je to šta pravi Radovan sada ima već 75 godina, a naš Ranko je premlad za njega. Ali, u svakom slučaju, fascinantna sličnost.

Kusić je pak ima dodatan razlog isčekivat povratak u San Jose. Taman nakon šta smo ga napustili prvi put, dobia je poruku na couchsurfingu od poprilično zgodne Kostarikanke Dayane da bi se rado našla i družila s njim na povratku. Ne treba posebno naglašavat s koliko je entuzijazma on iščekiva povratak u San Jose i da joj je čim smo došli samouvjereno posla poruku na Whatsapp kako je tu i da bi se mogli nać. Doduše, entuzijazam mu je splasnia kad je dobia povratnu poruku koju možete vidit na slici.

Idući dan smo se prebacili kod prijatelja kojeg smo upoznali prvi put, zubara Diega. To je ujedno bia i najbolji smještaj na putu jer je ima lipu veliku kuću u predgrađu San Josea, s bazenom. Tu smo naučili jednu bitnu lekciju. Prije nego zamolite domaćina da sredi bazen, provjerite temperaturu. Čim san vidia bazen pita san ga jel se možemo kupat, pa se on bacia na dvosatno čišćenje bazena. Kad je bia gotov entuzijastično san uša, al me odma prisiklo. Temperatura vode od, onako odoka 15 stupnjeva Celzijusa. Uzmite u obzir da san navika na zimski picigin na Baćama, a svejedno je bilo užasno ladno. Možete onda mislit kako je bilo Kusiću i Gabriću. Doduše, čovik je za nas 2 ure čistia bazen pa je bilo teško ne okupat se. Tih 10 minuti šta smo se iz pristojnosti kupali se činilo dugačko ka cili ostatak putovanja.

Iduće jutro nas je odbacia na aerodrom i kad smo mislili da je napokon gotovo sa svim događajima i da idemo doma, s razglasa se začulo: „Mr. Igor Tomić, mr. Igor Tomić, please report to the nearest security officer“. Naravno, s obziron da smo već na sve navikli, smijući smo se zaletili do prvog čuvara, koji je potom izvadia mobitel i nazva nekoga. Uskoro se pojavia ozbiljan lik koji je izjavia da me Interpol traži i pokaza sliku faksa koji in je stiga s oznakom urgent. Već smo pomislili da šta je sad, da nije zbog prosvjeda u Gvatemali ili tako nešto. Ali onda je reka da je to zato šta san ja „nesta“ i da me se već par godina traži. Tad san odahnia jer mi je bilo jasno da su falili. Ispalo je da traže nekog pomorca Tomića koji je nesta već prije par godina na području Srednje Amerike. Onda su me pitali osobne podatke, a njih san sve prista dat osim kućnog broja telefona. Da me zovu doma moja mater bi vjerojatno od svega šta bi govorili čula samo dio „Igor Tomić nesta“. Nakon toga san se slika i s agentom, čisto za uspomenu. Ipak, nije da vas Interpol traži svaki dan. Ista priča se ponovila i na aerodromu u Panami kad je opet isti tekst iša s razglasa, al tu san već bia spreman pa san in samo odma reka: „Znači, da, ja san Igor Tomić, ali ja san van student građevine od 22 godina, a ne pomorac od 35 godina kojeg tražite“, pa je cila procedura išla brže.