Već dugo san vreba priliku za skoknit do Maroka jer je to jedina destinacija u Africi do koje se može doć low-cost linijom. Kad se ukazala povratna karta iz Milana za nekih 400 kn, nije bilo druge nego uzet je i planirat kako se šta jeftinije dovuć do Italije. Da mi je neko tad reka da ću par tjedana kasnije, skupa s Elvisom, spašavat život jednoj Marokanki boreći se s valovima i strujama Atlantika kraj plaže u Casablanci i pritom skoro i sam stradat, mislia bi da sam poludia ili da san u najmanju ruku konzumira previše najpoznatijeg marokanskog izvoznog proizvoda. Pogotovo iz razloga šta tad nisan poznava nikakvog Elvisa. No, postoji razumno objašnjenje koje ne uključuje nikakve opijate.
Tribali smo ić Joke i ja, kojeg se možda sićate iz priča s Bliskog istoka. Kupili smo karte i par dana kasnije me Joke pita jel može s nama ić njegov prijatelj s faksa u Zagrebu – Elvis. Kako nisan ima ništa protiv, Elvis je isto kupia kartu. Međutim, dva dana prije puta mi je zazvonia mobitel i s druge strane san čua Joku: „Iga, sidi, moran ti nešto reć.“ Odma san zna o čemu je rič. „Ne iden u Maroko.“ Zbog određenih nesuglasica s roditeljima Joke nije moga ić i zna san da nema smisla nagovarat ga jer je sigurno ispuca sve opcije. Tako smo se na zagrebačkom kolodvoru našli i upoznali Elvis i ja, taman prije nego šta smo krenili na put od 10 dana skupa.
Do Bergama, malog gradića s aerodromom kraj Milana, smo se uspili dovuć relativno povoljno kombinirajući buseve i BlaBlaCar (najveći svjetski servis za dijeljenje prijevoza). Iako san istu rutu zna već proć stopirajući, ovaj put to nije bila opcija jer je tribalo stić na avion. Nakon noći lomljenja u vrići za spavanje na aerodromu dočekali smo 6 ujutro i let za Marrakech. Opremljen litnjon robon, spasia san se odlaskon iz ladne Italije i slijetanjem u Marrakech.
Maroko je zemlja na sjeverozapadu Afrike, u regiji Magreb. Prvi stanovnici tog područja su bili Berberi, koji su danas izmišani s Arapima. Još od 1666. na vlasti je dinastija Alawi, čiji današnji predstavnik kralj Muhamed VI. drži većinu vlasti u svojim rukama, dok parlament ima više manje dekorativnu ulogu. No, većina Marokanaca, pogotovi i mlađih, su dosta zadovoljni novim kraljem koji, otkako je 1999. stupia na vlast, provodi modernizaciju države i na neki način je brana od religijskog fundamentalizma. Iako san u svim kavansko/birtijskim raspravama uvik glasni zagovornik demokracije i sloboda, iskustvo iz ovakvih zemalja me uči da je kralj i „čvrsta vlast“ mnogo manje zlo u zemljama koje nisu spremne na demokraciju. Pogotovo ako su izložene i snažnom vjerskom utjecaju.
Po dolasku u Marrakech nas dočekuje tipičan kaos Sjeverne Afrike. Od svađanja s taksistom koji nas želi prevarit za 10 dirhama, spašavanja žive glave prilikom prelaska ceste, pa do hrpe prodavača koji pokušavaju prodat tone beskorisnih stvari, a nemoš ih se rješit. Mogu mislit kako je bilo Elvisu, kojemu je ovo bilo prvo ozbiljnije putovanje van granica Hrvatske, još u kombinaciji s nespavanjen na putu do Milana i lomljenjem na aerodromu.
S domaćinom s Couchsurfinga smo se tribali nać tek popodne, pa smo se zaletili do glavnog trga – Jemaa el-Fnaa, di nas dočekuje hrpa ljudi koji nan stavljaju žive zmije oko glave i traže par dirhama za slikanje, do drugih koji bace na tebe 2 majmuna pa traže pare za slikanje s njima. Doduše, prizor tih jadnih životinja okovanih lancima mi nije ni najmanje bia simpatičan. Ono šta je stvarno baza je šta svugdi prodaju velike čaše isciđenog soka od naranče za 4 dirhama (3 kune). Napravili smo i đir po suuq-u, natkrivenoj ogromnoj tržnici di se prodaje sve i svašta. Bilo je smišno vidit kako iskusni trgovci mogu nanjušit slabost kod Elvisa koji nikad nije bia na takvom mistu pa su ga u par navrata skoro prisilili da kupe nešto.
Mene ka Bračanina i iskusnog cjenkaroša nisu niti pokušavali „mantat“. Iako je Elvis „bačen u vatru“, moran ga pohvalit jer je kroz par dana ostavlja dojam već iskusnog putnika, ne bi se reklo da mu je sve to novo. Uskoro je po nas doša i domaćin, Reedir Mostapha. Simpatičan 45-godišnji Kurd porijeklom iz Iraka. Njegova zanimljiva životna priča počinje 1991. kada familija koristi Saddamovu invaziju na Kuvajt i činjenicu da je sva vojska povučena na jug, da pobignu preko tad slabo čuvane granice na sjeveru zemlje.
Put ih je odnia do Norveške di je Reedir i živia većinu života, sve dok se nije rasta od žene „koja mu je uništila život“ i počea putovat po svitu. Put ga je vodia okolo dok nije doša u Maroko i zaključia da je to to i da želi tu ostat živit. Kupia je stan i auto, a ušteđevina iz Norveške mu je dovoljna da otprilike još 260 godina živi u Maroku. Čovik djeluje doista sritno. Zdravo živi, ima odlično opće znanje koje stalno nadograđuje i entuzijastičan je oko svega šta radi. Pogotovo se voli hvalit kako je uspia neke skroz zamotane Marokanke odvuć u krevet. Opsjednut čistoćom, odma nas je upozoria da moramo pazit šta jedemo u Maroku jer da u kebabe za turiste znaju stavit meso mačke. Samo smo se pogledali jer je kebab koji smo taj dan pojeli kraj Jeema el-Fnaa zaista ima meso koje nije sličilo ničemu šta smo do tad jeli.
Reedir, koji ima nešto iskustva s planinarenjem je iznia plan da idući dan idemo „osvojit“ najviši vrih Atlasa i drugi najviši vrh Afrike – Toubkal…
Comments (0)