Kenija #1 – Nairobbery, Safari i Maasai

Nakon Ugande, stigli smo u Nairobi, glavni grad Kenije. U startu to djeluje ka korak u budućnost jer je Kenija značajno razvijenija šta i ne čudi s obzirom da je bila središte Britanske vlasti u Istočnoj Africi. I danas je Nairobi jedno od glavnih ekonomskih središta Afrike pa i sam centar grada na prvu ostavlja poprilično „europski“ dojam. Naravno, kad to kažem, mislin na centar, ne na cili grad.

Ali, sad se tu pojavljuje kvaka slična onoj po Južnoj Americi zbog koje grad ima nadimak „Nairobbery“. Dakle, kad je puno prilika i rastuća ekonomija, sve više i više ljudi navali u grad poput Nairobia. Kako prilika ipak nema dovoljno baš za svih, to rezultira slumovima pa je tako najveći afrički slum upravo u Nairobiu. Zove se Kibera i pitaj boga koliko točno ljudi ima tamo, al skoro milijun. Najgore od svega, svim tim siromašnim ljudima je bogatstvo doslovno ispred nosa i moraju ga gledat skoro svaki dan, a nikad ga ne mogu dosegnit. Logično da se u takvim uvjetima okrenu između ostaloga i kriminalu. Vjerojatno bi i ja prvi. To je razlika u odnosu na Ugandu di je standard puno niži, ali je velika većina siromašna, pa i nema toliko kriminala. Ovo je moje objašnjenje na temelju iskustva iz više država, al totalno subjektivno pa se ne morate nužno složit sa njim.

Sve je to lipo ali prva stvar koja padne napamet kad se spomene Kenija je ipak – safari. Još ka ditetu koje to sve gleda na televiziji na National Geographicu, cila ta ideja savana i velikih egzotičnih životinja se uvik činila daleka i mistična. Ne triba ni spominjat da se to sve uvik činilo skupo i nedostupno. Recimo ka nešto di idu bogati i sritni Englezi i razni tranzicijski lupeži. Međutim, par godina kasnije, eto me tu. Kako je i dalje Safari relativno skupa aktivnost,  našli smo apsolutno najjeftiniju varijantu. Nakon toga smo još i pregovarali s njima do ruba živaca (njihovih naravno).

I tako, već dan posli eto nas u kombiju u kojem se vozimo prema Maasai Mari, nacionalnom parku na južnom dijelu velikog „Great Rift Valleya“. U autu sa nama dvi Ruskinje, očito Instagramuše, koje su prvo kasnile po ure, a onda odma krenile slikavat se u svih šesnaest, te dvi Amerikanke. Al neka njih, kako san ja lin išta slikavat i više volim gledat i guštat u momentu, super je da je tu neko koga se kasnije može pilat za fotografije. Kad smo se približili samom parku, skužili smo šta dobiješ kad ideš na najjeftiniju varijantu. Njih je odvezlo u neki klasičan hotel za bogate strance koji dolaze na Safari, a nas iskipalo kod neke babe Maasai u šator. Neka, baba je tako dobro i obilato kuvala da nismo požalili. Ok, možda malo za normalnim tušem na kraju dana, al šta ćeš.

Baba nas je upoznala sa Maasai ratnikom čija je zadaća bila da nas ka čuva tokom noći od životinja i lopova. Baza priča, vjerojatno čisto onako za turiste, al opet nije loše. Kako je kamp na samon rubu Maasai Mara nacionalnog parka pogled je bia fenomenalan. Dok su baba i neki rođak kuvali na drvima i pekli najbolje kenijski kruv ikad, mi smo mogli smo guštat u pivima i pogledu.

Najgora stvar kod safarija je to šta se triba baš rano dignit. I nije baš opcionalno jer su velike mačke (lavovi, gepardi i leopardi) najaktivnije ujutro. I bome se isplatilo, čim smo krenili, odma smo vidili nekoliko lavova, a od toga i jedan par koji se nije da omest u svojim ljubavnim aktivnostima. Lavovi generalno ljude uopće ne obadavaju pa mirno prolaze mimo auta i ne obaziru se. Kažu da niti mirišemo ka hrana, niti izgledamo nešto previše opasno, pa ih i nije baš briga. To samo govori u prilog koliko kad neko, ala Nadan Vidošević, ima trofeje takvih životinja to nije nikakva macho vještina nego patetično. Bez zajebancije, petogodišnja curica može prić na par metara pospanom i nezainteresiranom lavu i ispalit metak u njega. Srića, čini se da je vojska poprilično prisutna i da poprilično paze na krivolovce. E, al nemojmo zaboravit da smo mi u Maasai Mari, jednom od najpoznatijih nacionalnih parkova, koji je stalno na National Geographicu i uz to u relativno razvijenijoj Keniji. Pitaj boga šta se i dalje sve događa u siromašnijim Afričkim državama.

Drugi dan smo opet imali sriće vidit jednu od najveličanstvenijih scena. Iako se može na prvu činit ka nešto okrutno, kad to vidite ka dio prirodnog ciklusa, onda djeluje ka nešto najnormalnije. Odma ujutro se vozač prilično uživia, utiša nas i polako se približava nečemu. Uskoro smo i mi vidili da se u žutoj travi šuljaju dva geparda. Kako je reka, iako obično love sami, ponekad braća skupa love. Prvo su 15 minuta gledali krdo gnuova i birali metu. Onda su se krenili polako i elegantno šuljat. Kad su gnuovi digli glave, zatresli su guzicom ka mačke prije nego napadnu guštericu i onda ispalili ka iz topa put njih. Teško je riječima opisat kako to izgleda kad neko živo biće ima akceleraciju od 0 do 100 km/h u tri sekunde, ka najskuplje sportsko auto. Jedan od njih je promašia svog gnua i otrča „u ništa“, al drugi je pogodia svoga. Međutim, kako nije i gnu za bacit, trajala je borba između dva geparda na jednoj strani i gnua na drugoj dobrih minut prije nego je gnu posusta. Zanimljiva je filozofija „ovaca“, di se cilo krdo gnuova okupilo u polukrug, na više-manje sigurnoj udaljenosti i samo promatralo. Kako i jedan gnu pruži dobar otpor dva geparda, ne triba ni govorit šta bi bilo da ih se više umiješa, al šta ćeš, to je taj mentalitet ovaca. Mogli bismo isto reć i za neke ljudske situacije.

Kako smo pogodili točno doba velike selidbe iz Maasai Mare u Serengeti, doslovno nepregledna su bila krda gnuova i zebara u selidbi. Mimo njih se tu i tamo dalo naletit i na krda slonova i bizona, koji su u biti dvi najopasnije skupine. Gledali smo i kako se gnuovi misle da li preći rijeku ili ne dok se hrpa krokodila tamo krilo izgledajući ka kamenje. Nakon dugog razmišljanja, vođa krda se okrenia pa smo ostali zakinuti za poprilično krvoproliće, al istovremeno nam je bilo drago zbog gnuova.

Mada od svih životinja, meni su ipak i dalje najfascinantnije žirafe, pogotovo onako slobodne u divljini. Sa onim dugin vratovima baš izgledaju vanzemaljski.

U 3 dana safarija smo se baš svega nagledali. Toliko da smo treći dan nakon ručka zaspali u autu. Ko zna šta je pomislia vozač dok je vozia okolo po parku ljude koji su došli tu u Afriku da bi spavali u autu dok on traži lavove i geparde. Šta ćeš, dalmatinski geni nakon ručka su ipak jači. Nazad u kampu, blizu našeg šatora nalazilo se Maasai selo. Puno je mitomanije ispričano oko njih. Istina je da su oni ratničko pleme di većina muških ili idu u ratnike ili u pastire, dok žene obavljaju građevinske poslove i sve ostalo šta se može zamislit. Samo selo je zapravo čudna kombinacija modernog i tradicionalnog. Iako će se naći brojni koji će to komentirat, meni je ta kombinacija zapravo totalno ludilo. Prvo smo u baru išli na pivu i usput počastili malo lokalnu ekipu te se tako odma sprijateljili sa njima. Na iste njih smo naletili kasnije kad smo išli vidit njihove kuće. Kuće su zapravo građene od miksa kravlje balege i zemlje. S obzirom da su nomadi i ne triba im više od toga. Malo smo pričali s njima, pa su nam objasnili kako sele ka nomadi, al ne predaleko. Obično po desetak kilometara. Sad već neka dica idu u školu zahvaljujući misionarima i raznim vladinim školama, ali ne sva, bitno je da neka dica rade i ka stočari.

Maasai pripadaju skupina nilotskih plemena i karakterizira ih visoka i jaka (točnije žilava građa). Po kulturi jedu samo meso, mlijeko i krv životinja. Većina nas je uvjeravala da i dan danas odbijaju jest išta „zeleno“ jer je to za ova slaba sjedilačka plemena. Također, po tradiciji Maasai koji ode za ratnika ka završnu fazu inicijacije mora ubit lava i donijeti dokaz. Čak je i po zakonu njima i dalje to dozvoljeno, šta je po meni i OK. Ako ideš na lava kopljem, bome nisi u nekorektnoj prednosti pa je sve to dio prirode. Tako se jedan lik u baru, ratnik, hvalia kako je ogroman ožiljak na njegovoj nadlaktici „suvenir“ od lava kojeg je savlada za svoju inicijaciju. Može bit, al opet, ko zna, možda je i pa s motora, jer na kraju krajeva Maasai prilično vole motore. Ostala plemena uglavnom pripadaju Bantu skupini i totalna su suprotnost – u pravilu su manji i bucmasti.

Došlo je vrime i za nazad do grada, a usput smo naletili na bizarnu suvenirnicu, di se „slučajno“ svi zaustave. Naime, prodaju tri kipića po cijeni 100 dolara i nisu baš za neke pregovore. Šta je čudno jer ista takva tri u Nairobiju kupiš za 5 dolara. Pitan se ko to kupi? Vjerojatno naivni Japanci, čiju san grupu tad prisluškiva kako se najgore ikad cjenkaju.

Nakon šatora i improviziranog tuširanja, bilo je lipo nakon 3-4 dana vratit se do Nairobia i popit veliku sa toplim u Java Houseu i sabrat malo dojmove. Safari, iako danas više nema neke prave divljine, uistinu je fascinantan ka na televiziji. A ta Kenija je toliko nerealno puna života zbog dobre klime, savana i svega pa ne čudi da je tu. Tako da je obavezan i posjet Kenijskom muzeju u Nairobiu. Tu su ostaci Homo habilisa i Homo erectusa i poznati Turkana boy, najkompletniji rani kostur pračovjeka. Upravo dokazi iz Kenije pokazaju da je Homo erectus prvi humanoid koji je moga kontrolirat i koristit vatru. Moderna povijest Kenije je svakako obilježena njihovim prvim predsjednikom i borcem za neovisnost – Jomom Kenyattom. Dolazi iz najbrojnijeg Bantu plemena – Kikuyu, koji pričaju Svahilijem. Nakon tzv. „Mau-mau“ ustanka od 1952. do 1960. kojeg su Britanci više nego uspješno ugušili, 1963. su ipak svatili da je bolje kolonizaciju nastavit drugim sredstvima pa je Kenija predvođena Kenyattom dobila neovisnost. Kako god bilo, izrasla je u jednu od najstabilnijih Afričkih država s nelošim standardom pa i Kenyatti svaka čast za to. Za kraj, di drugdi nego pojist nešto. Iako smo navikli na odlično pojist za par dolara, u Nariobiu je jedan specifičan restoran. Za tamošnje prilike astronomskih 30 dolara dođe upad u „Carnivore“ restoran. Mesožder jer pravo ime jer za taj upad dobiješ „all you can eat“ mesa koje uključuje i krokodiletinu.  Za ne falit, čim smo došli, za 5 min se urušia krov zbog velike kiše.

Nismo se dali puno omest pa smo prvo jeli svega pomalo, a onda počeli sve preskakat osim krokodila. Mislin da san pojea dobrih 1.5kg mesa, tako da samnon sigurno nisu u plusu.
Sve u svemu Kenija je baš misto puno života. To je skupa s okolnom regijom, misto razvitka Homo habilisa i Homo erectusa, puna savana, životinja, velikih mačaka, raznih plemena, lipih žena, vrhunskih sportaša – baš svega pomalo.